Oslobodite se očekivanja

U prethodnim prilozima par puta sam naglasila da je, ukoliko želimo svoj život učiniti lepšim i potpunijim, neophodno da druge oslobodimo sopstvenih očekivanja. Međutim, ovo je toliko važna tema, da je potrebno posvetiti joj najozbiljniju pažnju.

Postoje različite vrste očekivanja. Površna i bezrazložna su ona kada od sveta očekujemo da bude drugačiji, da bude nešto što nije, niti ikada može biti.

Uzrok ovakvih očekivanja je nezadovoljstvo životom. Ali ne zbog toga jer je život loš, već zato što nemamo ni najmanju predstavu o tome šta bi život mogao biti.

Ovakva očekivanja karakteristična su za nezreo um. Um koji je zatvoren za ideju da je možda on taj koji treba da se menja i razvija, a ne svet koji ga okružuje.

Dok smo klinci, sve ovo prolazi manje-više bezbolno i bez ozbiljnijih posledica. Problem nastaje onda kada telo postane starije od uma, kada odbijamo da preuzmemo odgovornost za sopstveni život.

Ako malo razmislite, shvatićete koliko je besmisleno očekivati od sveta da se promeni, da se prilagodi nama. Nezadovoljstvo je unutar nezadovoljnog čoveka, pa ceo svet može dubiti na glavi, ovaj će ponovo naći nešto da mu smeta.

Svako ko je ovo shvatio i odlučio da se promeni, reći će vam da je svoj fokus preusmerio na dobro kog, kada jednom obratite pažnju, ima mnogo više.

Druga, daleko štetnija očekivanja su ona koja imamo prema najbližima.

Kao ljudi smo skloni da drugima u svom životu dodeljujemo određene uloge i da ih na osnovu tih uloga tretiramo.

Tako imamo prijatelje, ali imamo i one koje nazivamo najboljim prijateljima. Od ovih kojima smo dodelili ulogu najboljih, očekivaćemo daleko veću podršku i razumevanje u svim situacijama, nego od onih “običnih”.

Zatim postoje ljudi sa kojima smo odlučili da budemo u emotivnoj vezi. To su oni od kojih se očekuje čak i više, oni su tu da nas usreće. To tako ide, podrazumeva se, zar ne? Šta će nam ukoliko nismo srećni sa njima?

Imamo roditelje. Pa, ako su već odlučili da nas rode, sada im moramo biti važniji i od sopstvenog života. Sve nam moraju podrediti da bi nam olakšali život, to im je posao. Ionako i sami to najviše vole, zato žive.

Imamo decu. Mi smo ih doneli na ovaj svet, mi više od svih ostalih brinemo za njih, najmanje što treba je da nas slušaju. Da žive onako kako mi smatramo da je ispravno, jer ko bi bolje od roditelja mogao ovako nešto znati?

Imamo one u životu kojima smo pomogli. Oni treba da nam budu zahvalni, je l’ tako?

Postoje umetnici, sportisti i ostale javne ličnosti koje nas inspirišu, čiji rad cenimo. Oni moraju da ostanu ono zbog čega im se divimo ili ćemo se strašno razočarati.

Postoje i oni koje ne poznajemo, pa im nismo dodelili ulogu i zato nam ništa ne duguju. Niti mi njima.

Jeste li razmišljali nekada zbog čega svi govore da je lakše poveriti se potpunom strancu? Ne zato što nas neće osuđivati, već zato što nas nije briga hoće li. Od takve osobe ne očekujemo da nas razume, podrži ili reši problem u kom smo se zatekli.

Ipak, kada od onih kojima smo dodelili ovako važne uloge ne dobijemo očekivani tretman, gubimo tlo pod nogama. Ljuti smo. Povređeni. Tužni. Skloni svađi.

Zašto?

Zato što smo se i sami uživeli u sopstvene uloge. Zato što ne znamo ko smo bez tih uloga. Zato što smo pristali da nam isperu mozak “ispravnim” i “pogrešnim”. Zato što smo nesigurni i uplašeni. Zato što ne volimo sebe, a kad ne volimo sebe ne trudimo se ni da se bolje upoznamo. A kada ne poznajemo i ne razumemo sebe, ne možemo poznavati i razumeti ni druge.

Nadam se da vam je jasno da ceo ovaj tekst nema apsolutno nikakve veze sa drugim ljudima u vašem životu. Oslobađanjem njih, zapravo, oslobađate sebe.

Ovo ne znači da treba sve da ih napustite ili prestanete da ih volite, da vas nije briga za njih. Upravo je suprotno. Tada ćete ih možda i po prvi put zaista čuti, jer nećete sebe postavljati u centar svega što rade i govore. Nećete se voditi mislima i strahovima Kako će na mene uticati ta njihova odluka? Hoće li me ugroziti? Hoće li promeniti moj svet?

Dajte sebi slobodu tako što ćete osloboditi druge.

Zamislite život u kom vaše raspoloženje ne zavisi od tuđih mišljenja ili postupaka. Možete li makar naslutiti kakva je to sloboda? Zamislite sreću koju takva sloboda donosi. Slobodni ljudi su srećni ljudi, pa ako svako daje drugima ono što ima, srećni mogu dati jedino sreću. 😉

I najzad, dolazimo do očekivanja koja imamo prema sebi.

Ovo su jedina očekivanja koja mogu imati smisla, ali samo kada ih zbog sebe i postavljamo, kada smo jedini koje ispunjavanjem tih očekivanja nameravamo impresionirati. U suprotnom se vraćamo na priču od malopre.

Ja znam da sve ovo ne izgleda ni najmanje lako. Potrebno je promeniti se iz korena. Ali, znate šta je teže?

Ostati isti. Živeti u iluziji da je naša sreća u tuđim rukama.

Pročitajte i sledeće
Podelite prilog sa prijateljima!

Želite li još zanimljivog sadržaja?

Prijavite se ukoliko želite da dobijate dodatni motivacioni materijal, ekskluzivni sadržaj koji će vam pomoći u ličnom razvoju i budete u toku sa novostima na blogu.

Email adrese ne ustupaju se trećim licima ni pod kojim uslovima.

ŽELITE LI JOŠ
ZANIMLJIVOG SADRŽAJA?
Prijavite se ukoliko želite da dobijate dodatni motivacioni materijal, ekskluzivni sadržaj koji će vam pomoći u ličnom razvoju i budete u toku sa novostima na blogu.
EMAIL ADRESE NE USTUPAJU SE TREĆIM LICIMA NI POD KOJIM USLOVIMA.
POSETITE SVOJ INBOX ILI Spam/Junk SANDUČE.
Uspešno ste se prijavili, hvala!
www.umetnostzivljenja.com